Milica Mandić: Vera kao glavni motiv

Jedna od naših najboljih sportistkinja, reprezentativka u tekvondou Milica Mandić uspela je da osvoji zlatnu medalju na “Olimpijskim igrama” i na taj način postala miljenica čitave nacije. Ova lepa i skromna devojka još od devete godine bavi se ovom plemenitom borilačkom veštinom, a na putu do prvog mesta na najvećem sportskom takmičenju, osim članova porodice, najviše joj je pomogao trener Dragan Jović, sa kojim sarađuje poslednjih pet godina.
– Pre odlaska u London nadala sam se i žarko želela da se vratim u Srbiju sa medaljom, ali ne mogu da kažem da sam bila sigurna da će se to dogoditi. Međutim, kako je takmičenje odmicalo, iz borbe u borbu, samopouzdanje mi je raslo, ali i želja da osvojim prvo mesto. Na kraju, kada se to i desilo, bila sam presrećna što sam ostvarila svoj san. Savladale su me emocije i u trenutku kada sam pobedila u poslednjoj borbi kroz glavu su mi prošle sve slike i šta je sve trebalo da uradim da bih stigla dovde gde sam sada – počinje priču Milica koja je tekvondom počela da se bavi pre jedanaest godina.
– Sasvim slučajno sam počela da se bavim ovim sportom koji nije popularan. Naime, jednog dana sam videla plakat na školi i odlučila da odem i vidim o čemu se tu radi. Brzo sam zavolela tekvondo, a sada je on sastavni deo mog života i ne bih mogla da živim bez treninga.
Atraktivna sportistkinja odrasla je u skromnoj porodici sa majkom Vesnom, ocem Predragom, sestrom Jovanom i bakom Živankom i imala je veoma lepo detinjstvo ispunjeno velikom ljubavlju i podrškom najbližih. Njena dve godine starija sestra je uz nju bila i na “Olimpijskim igrama”, čije joj je prisustvo bilo dragoceno.
– Jovana je u Londonu bila tu za mene šta god da mi je bilo potrebno. Ona je bila neka vrsta „spoljnog momka“ za naš tim, potpuno neprimetna, a opet neizmerno korisna. Zbog napornih treninga i borbi nekada se nismo videle i po nekoliko dana, ali samo saznanje da je blizu mene i da može da mi se nađe za sve što mi je potrebno neizmerno mi je značilo. Ostali članovi moje porodice su bili u Beogradu, ali su pratili svaki moj meč. Postoji snimak mojih najbližih dok prate finalnu borbu koji sam odgledala sa suzama u očima, jer su svaki poen emotivnije proživljavali od mene – iskrena je olimpijska šampionka kojoj je podršku sa tribina pružao i kapiten vaterpolo reprezentacije Vanja Udovičić, sa kojim se sprijateljila tokom „Igara“ u Velikoj Britaniji.
– Mnogo mi je značilo što su Vanja i ostali vaterpolisti bili uz mene. Kada sam tokom borbe čula njihovo navijanje, osetila sam još veću želju za pobedom. Pored njih, u Londonu sam se sprijateljila i sa Oliverom i Nikolinom Moldovan i Zoranom Arunović, tri predivne devojke.
Pre odlaska na “Igre” Milica je dobila poseban poklon od svog trenera Dragana Jovića. Reč je o zlatnoj narukvici sa olimpijskim krugovima i 2012. godinom, od koje se ne odvaja.
– Pošto sam se neposredno pre putovanja krstila u crkvi, taj poklon sam dobila od trenera za krštenje. Mnogo mi je drag jer je mi je tim gestom pokazao koliko veruje u mene. I da nisam osvojila zlatnu medalju, tu narukvicu bih uvek nosila sa sobom – kaže Milica koja s nestrpljenjem čeka da se useli u svoj novi stan.
– Veoma sam srećna što ću od države dobiti svoj dom. Taj poklon mnogo znači i mojoj porodici, jer ću uskoro napuniti dvadeset jednu godinu i smatram da je sada dobro vreme da se osamostalim – zaključuje Milica.

Piše: Ivana Nikolić

Više o temama: