Bojan Perić: Spontanost i iskrenost su najjače oružje u osvajanju suprotnog pola

Bojan Perić

Uloga kadeta Danijela Stošića u seriji i filmu “Vojna akademija” glumcu Bojanu Periću donela je popularnost koja ga je obavezala da u budućnosti pažljivo bira uloge u kojima će pokazivati i dokazivati svoj talenat. Poverenje u rediteljsko umeće Dejana Zečevića ohrabrilo ga je da se uhvati u koštac sa likom mladog stažiste Nikole Ristića u seriji “Urgentni centar”, ali ga trema zbog reakcije publike ne napušta od početka njenog emitovanja.
Ipak, zbog brojnih profesionalnih obaveza vremena za brigu nema previše. Osim što privodi kraju snimanje serije “Jedne letnje noći”, nove ekranizacije još jednog romana Mir Jam u kojoj tumači glavnu mušku ulogu, Bojan će uskoro zablistati i u studiju “Radio-televizije Srbije”, u ulozi voditelja nove zabavne emisije “Tri boje zvuka”. U razgovoru za magazin “Hello!” Beograđanin kaže da bi voleo da njegove emocije okupira normalna i nasmejana devojka, tvrdeći da je njegov glavni adut u osvajanju spontanost i iskrenost. Na početku razgovora Bojan govori o tome kako se odlučio da postane deo glumačke ekipe “Urgentnog centra”.
Osećam veliku tremu zbog toga kako će me publika posle onog drčnog i otresitog Stošića iz “Vojne akademije” prihvatiti u ovoj pomalo šeprtljastoj i ulozi u kojoj se još nisam snašao. Naravno da nisam želeo da večno ostanem Stošić, i pored sve ljubavi prema tom liku, ali nisam bio siguran koliko će mi gledaoci poverovati kada me budu videli ovako “smotanog” kako sam smislio da odigram Ristića. Medicinski zahvati i latinske izreke bile su mačji kašalj u odnosu na borbu sa sopstvenom tremom, no sudeći po činjenici da me sada ljudi na ulici mahom zovu Doktore i Ristiću, ispada da je ipak najizazovnije bilo ranom zorom izgovoriti nešto poput “hepatolentikularna degeneracija” ili nabrojati deset mogućih simptoma neke bolesti, naravno na latinskom.

Da li je tačno da ste u jednom trenutku razmišljali o tome da postanete lekar?
– Tačno, to je bila jedna od opcija. Oduvek sam gajio simpatije ka pozivu hirurga, a kao mali obožavao sam da gledam operacije na televiziji. Ono što se promenilo je to što sada te operacije na televiziji izvodim ja, makar na scenski način, te nisam zažalio što nisam postao pravi lekar. Desilo se da izaberem profesiju u kojoj mogu da budem sve ono što sam kao mali želeo.

U poslednje vreme imate izuzetno gust raspored obaveza. Koliko vaš privatni život trpi zbog toga?
– S jedne strane trpi, sa druge ne. Izabrao sam da budem okružen ljudima koji razumeju prirodu ovog posla, kao i činjenicu da ja nisam uvek gospodar svog vremena, pa mi to ne uzimaju za zlo. Najviše trpim ja, jer mi na kraju ostane najmanje vremena da se posvetim sebi. No ne bunim se, ovaj posao i radim zato što ga volim.

Koliko vam je važna emotivna ispunjenost da biste na setu dali svoj maksimum?
– Jednog jutra na snimanju “Urgentnog centra” sinula mi je misao koju sam od tada počeo maksimalno da eksploatišem, da je vrlo bitna stvar i ozbiljno umeće da sve prepreke i nedostatke u datom trenutku usmerite da rade za vas, a ne protiv vas. Tako da čak i kada nisam emotivno ispunjen i kada mi nešto nije po volji, ja to okrenem na svoju vodenicu, pa mi je na taj način nivo pozitivnih emocija uvek zadovoljavajući. Trenutno me najviše muči to što nisam u prilici da privatno delim te emocije kada god poželim.

Kakva devojka može da privuče vašu pažnju?
– Normalna i nasmejana. Nažalost, danas nenormalnost i izopačenost dominiraju, pa je i osmeha sve manje.

Šta smatrate svojim najjačim oružjem u osvajanju suprotnog pola?
– Spontanost i iskrenost. Ja drugačije ne umem. Kod mene se sve odmah pročita na licu. Ako mi se nešto ili neko sviđa, ja ne umem da sakrijem osmeh. Moje je samo da stavim do znanja devojci da je baš ona uzrok toga.

U kojoj odevnoj kombinaciji se osećate najprivlačnije?
– U onoj u kojoj se najprijatnije osećam. Volim taj sportski, kežual stil, ali isto tako umem da stavim kravatu i obučem odelo kada to prilika iziskuje. Leti najradije nosim bermude i košulje sa dugim, podvrnutim rukavima, a kada malo zahladi, najviše volim da nosim farmerke, majicu i dobru kožnu jaknu. Zato sam vrlo rado pristao da se slikam za ovosezonski katalog brenda “Fratelli”, jer i privatno volim kožne jakne i često ih nosim. Za mene je to odevni predmet koji naviše daje na muževnosti, samim tim u njemu se osećam vrlo privlačno.

Koliko vam je važno da u svakom trenutku dobro izgledate i koliko vremena posvećujete pripremama pred izlazak?
– Kao seoska snaša, treba mi baš dugo. Tome poklanjam dosta pažnje i takav sam oduvek. Najvažnije mi je da je to primereno mestu i događaju na koji sam se uputio. Ne mogu sebi da dozvolim da se zarad komocije ili nečeg sličnog pojavim negde neprikladno odeven. Nije u redu otići na neki prijem u patikama ili sa drugarima u kafić kao da je neki crveni tepih. Budući da sam Vaga u horoskopu, potrebno mi je prilično vremena da odlučim šta bi od ponuđenog trebalo da obučem.

U oktobru ste proslavili dvadeset deveti rođendan i približili se ulasku u četvrtu deceniju. Kakve emocije to u vama budi?
– Nostalgiju. Šalim se. Godine prolaze nervoznim korakom. Mnogo mi je teže padalo kada sam punio dvadeset pet. Sada sam shvatio da to nema nikakve veze, sve je stanje duha, a meni retko ko veruje da imam više od dvadeset četiri.

Piše: Deana Đukić, Life Content
Foto: Slobodan Pikula

Više o temama: