Emocionalna zavisnost nije ljubav

emocionalna_zavisnost

Emocionalna zavisnost, nezrela vrsta duboke povezanosti sa pojedincem ili grupom.

“Po definiciji emocionalna zavisnost je oblik nezrele emocionalne vezanosti koji se ogleda u preteranom oslanjanju na drugu osobu ili grupu. Te druge osobe ili grupe doživljavaju se kao jedini izvor sigurnosti, ljubavi, blagostanja, sreće. Ako dođe do prekida ovakvih veza usled odlaska ili odbacivanja, tada emocionalno zavisna osoba oseća intenzivan strah, patnju, nesigurnost, beznadežnost. Život joj se menja iz korena i deluje prilično crno.”

Psihoanalitička škola tvrdi da je emocionalna zavisnost jedna od osobina oralne faze (karaktera), dok kognitivni psiholozi tvrde da je strah od raskidanja odnosa ili suprotstavljanja pojedincima i grupama od kojih smo zavisni, u stvari ono što i odražava tu zavisnost. Jednostavnije rečeno, plašimo se da nećemo preživeti, odnosno da će se sve promeniti nagore ako se pokvare odnosi sa nekim od koga smo emocionalno zavisni.

Ukoliko se to dogodi, budućnosti nema, sve izgleda strašno, negativno, pesimistično. To je jedan od glavnih razloga zašto se ovakvim ljudima popušta, odnosno ne suprotstavlja im se. Emocionalno zavisne osobe ispoljavaju veliku nesigurnost i manjak samopouzdanja, ne preuzimaju odgovornost za svoj život i postupke, mnogo im je lakše da budu “oslonjeni“ na nekoga drugog”, kaže psiholog Milica Zarin.

Možemo biti zavisni od dece, roditelja, emotivnog partnera… od koga sve još?
“Generalno, čovek može biti zavisan od bilo koje osobe – oca, majke, najbolje drugarice, partnera, porodice, familije, bilo koje socijalne grupe… Suština zavisnosti je iracionalno uverenje da ‘neću moći da podnesem da sam bez njega ili nje’. Takođe, takve osobe smatraju da je strašno teško donositi samostalno odluke, boje se greške i zbog toga se nezdravo oslanjaju na nekoga, u pogrešnom uverenju da će ih taj neko voditi kroz život. Dakle, suština ovakvog oblika ponašanja je u strahu od onoga što bi u budućnosti moglo da se desi u slučaju gubitka podrške i oslonca.

Kada su u pitanju ljubavni odnosi, kako izgleda par, odnosno veza u kojoj je jedan od partnera emcoionalno zavisan od drugog? Da li emocionalna zavisnost podrazumeva i emotivne ucene?
“U ljubavnim odnosima partneri su gotovo stalno upućeni jedan na drugog, u konstantnom kontaktu prepričavaju događaje i doživljaje bez odlaganja. Emocionalno zavisan partner često traži od drugoga zaklinjanje na ‘večnu vernost i ljubav’, stalno traži garancije da će veza trajati do kraja života, bez obzira na okolnosti. Stalno traži dokaze ljubavi i konstantna ponavljanja da je sve u redu.
Veoma često se događa da u određenim fazama veze, najčešće na početku, takav odnos drugom partneru prija, jer počinje da se oseća voljeno i vredno. To mu uliva samopouzdanje i osećaj da je nezamenjiv, moćan. Međutim, kako vreme prolazi, to sve više smeta i opterećuje i, na kraju, najčešće dovodi do rastanka. Ponekad takve veze i opstanu, ali ono što svakako nije dobro i što prilično opterećuje vezu je taj stalan strah od ostavljanja i uverenje da se to ne može preživeti.
Vrlo je naporno biti u vezi sa nekim ko stalno traži dokaze ljubavi, insistira na zajedništvu bez obzira na sve. To je veliki teret za oba partnera. Emocionalna zavisnost ne podrazumeva nužno i emotivne ucene, ali su one veoma česte i predstavljaju zloupotrebu i vrstu manipulacije da se veza održi. Dosta toga zavisi od ljudi koji su u vezi, od karakteristika njihovih ličnosti i odnosa.

Kako deca postaju ličnosti koje će emocionalno zavisiti od nekog? Da li na to utiče odnos sa majkom, vaspitanje, okolnosti, karakter…?
“Kao i većina osobina i crta ličnosti, i emocionalna zavisnost je skup nasleđenih predispozicija u interakciji sa iskustvima tokom odrastanja. Ne postoji gen za emocionalnu zavisnost, ali ono što nasleđujemo je organizacija i stepen osetljivosti nervnog sistema, pa su neki ljudi samom genetikom podložniji ovakvim vrstama odnosa.
Kao deca, takve osobe su u mnogim situacijama bile previše oslonjene na roditelje, bake, deke, stariju braću ili sestre. To su u detinjstvu uglavnom poslušna deca koja savete prihvataju bez pogovora, ili ona čiji su roditelji rigidnim stavovima i bez kompromisa nametali svoje mišljenje kao jedino ispravno. Takva deca nisu dobila priliku da sama donose odluke, niti da preuzimaju odgovornost za svoje postupke, nije im pružena šansa da budu samostalna. Nisu imala zdravu dozu frustracije i napetosti u izborima i donošenju odluka, koja je za svako dete jako važna i korisna.
Druga moguća slika emocionalno zavisne osobe u detinjstvu je buntovno dete koje se suprotstavljalo roditeljima, pravilo dramu oko svake, pa i najmanje odluke i izbora. U dileme i probleme jedne takve porodice morali su svi da budu uključeni – i članovi porodice, drugarice, familija… a dileme su najrazličitije, od kupovine cipela, pa sve do važnih odluka, kakva je, na primer, izbor škole. Vrlo često se događa da takva deca, emocionalno zavisna od roditelja, kasnije, kada postanu odrasle osobe, samo zamene osobu od koje su zavisne, pa to najčešće postane izabrani partner.”

Šta se može učiniti da se takva ličnost “prevenira”?
“Decu od malih nogu treba ohrabrivati da donose samostalne odluke koje su prilagođene njihovom uzrastu i ličnosti. To znači da, na primer, ne treba dozvoliti da sedmogodišnjak pravi dramu što roditelji ne mogu da mu kupe najnoviji model patika, ali mu se može dozvoliti da izabere, na primer, pernicu, sveske, školski pribor. Naglasak treba da bude na tome da pomognete detetu da prevaziđe strah od donošenja pogrešne odluke. I kada se to dogodi, kada dete pogreši, treba da shvati da se nije svet srušio. Posledice postoje i treba ih podneti, ali dete treba da shvati da to nije ništa strašno. Dakle prevencija bi bila podsticanje deteta da što više stvari samo uradi, završi, isplanira i realizuje, tako da od malih nogu stiče osećaj da se može izboriti sa različitim teškoćama i tako ih pretvarati u izazove bez straha.

Da li je moguće prevazići ovaj oblik ponašanja i u zrelom dobu?
“Naravno da jeste, sigurno svako od nas u okolini ima različite primere emocionalno zavisnih osoba koje su silom prilika razdvojene od svojih voljenih, ali su uspele da restrukturišu, odnosno promene svoju životnu filozofiju i ciljeve i nastave svoj život. Neki to uspeju, dok drugi ostanu u stanju patnje i tuge zbog gubitka ili odlaska partnera. Sebe muče, pate i bespotrebno se vrte u začaranom krugu negativnih emocija. Prevazilaženje problema može i da se nauči kroz posebne programe učenja životnih veština, terapiju i/ili savetovanje. To nije lak put, ali je svakako moguć”.

Da li su takvi ljudi nesrećni, hipersenzibilni, emocionalno neinteligentni…. Šta se dešava kada takav odnos imaju roditelj i dete, pri čemu je roditelj emocionalno zavisan od deteta?
“Sve navedene osobine nisu nužno i osobine emocionalno zavisnih osoba. Ono što im je svima zajedničko je parališući strah od ostavljanja, napuštanja, samoće, teškoće u samostalnom donošenju odluka, stalno traženje nekih garancija koje se ne mogu dati. Emocionalno zavisne osobe misle da uvek moraju imati nekoga na koga će se osloniti, sa kim će se konsultovati oko važnih, ali i najbanalnijih odluka.
One misle da apsolutno sve što im se u životu dešava ili o čemu razmišljaju moraju podeliti sa drugima. Tako se zavisnost kao loptica prebacuje sa deteta na roditelja, sa roditelja na partnere, prijatelje… Ako se odnos zavisnosti fiksira u relaciji dete (odraslo) – roditelj, takva vrsta veze prilično je frustrirajuća i opterećujuća za dete i može da ga spreči da ostvari ljubav, da mu potpuno poremeti odnose u sekundarnoj porodici, uništi brak ili vezu i ucenama ga spreči da vodi samostalan život.
Vrlo često može da se dogodi i obostrana emocionalna zavisnost dece i roditelja. U takvim slučajevima dete koje ode iz porodice i dalje zadržava model da roditelji odlučuju o bitnim stvarima, mešaju se u život mladih, organizuju svakodnevicu. To najčešće dovede do toga da se dete “vrati” roditeljima, napusti ženu, muža, decu kako bi se održao mir u kući i kako majka i otac ne bi patili. Takvi odnosi veoma su loši i disfunkcionalni i ukazuju na smanjenu emocionalnu zrelost i dece i roditelja.”

Da li teške životne situacije mogu da donesu “otrežnjenje” od emocionalne zavisnosti?
“Uprkos svim strahovanjima i strepnjama od posledica gubitka nekog odnosa, kraj sveta se ipak ne događa. Ljudi prežive jako teške i bolne gubitke koje ne mogu da predvide i nastavljaju dalje. Dakle, emocionalna zavisnost je izbor svakoga od nas. Samo mi odlučujemo da li ćemo sebe unapred plašiti ili ćemo se upustiti u predivan rizik zvani život.

Izvor: kodren.com

Više o temama: